Погибија сиротан-Алије (Сарајево) 0001    Вино пију аге Крајишници 0002    У Стијену, граду бијеломе, 0003    А на кули сиротан-Алије. 0004    Кад се аге напојише пива, 0005    Па им винце удрило у лице, 0006    А ракија еглен отворила, 0007    Проговара Кахриман ћехаја: 0008    »Чујете л’ ме, аге Крајишници, 0009    Дајте аге, да ми оженимо, 0010    Сиротана нашега Алију.« 0011    ’Вако вели Ковчић Мурат-беже: 0012    »О Турчине, сиротан-Алија! 0013    Чујеш, Аљо, што ти аге кажу, 0014    гдје те хоће аге да ожене.« 0015    А вели им сиротан-Алија: 0016    »Хвала вама, аге и бегови, 0017    Који сте се за ме забринули, 0018    Још ми вакта за женидбу нема, 0019    Мене вичу сиротан-Алијом, 0020    И да бих се, аге, оженио, 0021    Ја новаца за женидбе немам.« 0022    А вели му Ковчић Мурат-беже: 0023    »Чујеш наске, сиротан-Алија! 0024    Гдје с’ Алија цуру загледао, 0025    Кажи нама,сиротан-Алија, 0026    Ми ћемо ти испросит дјевојку.« 0027    То Алији мило не бијаше, 0028    Ал му друга бити немогаше. 0029    Па им оде говорити Аљо: 0030    »Чујете ли ме, аге Крајишници, 0031    Кад питате, да вам право кажем: 0032    Ја сам скоро био у Мостару, 0033    Па сам био једну хефту дана. 0034    Једном бјеше петак освануо, 0035    Па ја бијах пошо сокацима, 0036    А заучи подне на џамији. 0037    Отишо сам, те клањао подне, 0038    Па изађох браћо, из џамије, 0039    И наљегох једнијем сокаком. 0040    Нађох нове куће начињене, 0041    Таквих кућа у Мостару нема, 0042    Па ја стадох куће сејирити. 0043    Кад погледах на горње ћошкове, 0044    Док полетје чекма са џамова, 0045    Па на пенџер угледах дјевојку, 0046    Кроз пенџер се бјеше помолила, 0047    Браћо драга, тамам до појаса. 0048    Стаде цура са мном ашиковат, 0049    Док ево ти једног ихтијара, 0050    Заставих га на ситну сокаку, 0051    Па завукох руку у џепове, 0052    Па му дадох четири динара: 0053    »»Нај то теби,стари ихтијаре, 0054    Купи штогод своме сибијану!«« 0055    А вели ми старац на сокаку: 0056    »»Хвала теби, момак јабанџија!«« 0057    Ја говорим старцу на сокаку: 0058    »»Стани старче, да те нешто питам: 0059    Чије с’ ове куће саграђене, 0060    А чија је цура на пенџеру?«« 0061    А вели ми стари ихтијаре: 0062    »»О мој синко, момак јабанџија, 0063    То су куће Џафер-алај-бега, 0064    Ано цура Џафер-алај-бега.«« 0065    Па размину старац ихтијаре, 0066    Ја остадох с цуром говорећи. 0067    Наљегоше Мостарани млади, 0068    -Десет петн’ест бијаше момака,- 0069    Испод кућа они наљегоше, 0070    Сваки у тле оборио главу, 0071    Док ме један зовну од момака: 0072    »Ходер амо, момак јабанџија!«« 0073    Па ја право до момка прелазих, 0074    А говори момак лакдрдију: 0075    »»Јабанџијо, жалосна ти мајка, 0076    Што ће болан под ћошком новијем, 0077    Под ћошковим’ Џафер-алај-бега, 0078    Што говориш са његовом кћерком? 0079    Да те види Џафер-алај-беже, 0080    Он би твоју посјекао главу.«« 0081    Ја не слушах момка из Мостара, 0082    Па прођоше Мостарани млади, 0083    Ја остадох под пенџером туде, 0084    Све једнако зборим са дјевојком, 0085    Док нестаде цура на пенџеру. 0086    Кад погледах на авлинска врата, 0087    Ал дјевојка сашла на авлију, 0088    Десни ми је канат ошкринула, 0089    Те ме руком и јаглуком махну, 0090    Па ја приђох на авлинска врата, 0091    Ту ја стадох зборит са дјевојком, 0092    Пита мене лијепа дјевојка: 0093    »»А Бога ти, момак јабанџија, 0094    Оклен јеси, од кога ли града? 0095    Ја бих рекла и бих се заклела, 0096    Да нијеси из Херцеговине.«« 0097    Ја сам цури право казивао: 0098    »»Ја сам оздол, од турске Крајине, 0099    Ја сам главом сиротан-Алија, 0100    Ја од рода нигдје никог немам, 0101    Само једну остарјелу мајку.«« 0102    А вели ми лијепа дјевојка: 0103    »»Једа Бог да, сиротан Алија, 0104    Да си здраво својој старој мајци, 0105    Пуно, Аљо, љета и година!«« 0106    А ја велим лијепој дјевојци: 0107    »»И ти да си здраво и весело, 0108    И да добру срећу себи нађеш.«« 0109    У ријечи у којој бијасмо, 0110    Док рекоше: ето алај-бега! 0111    Стоји тутањ ситнијем сокаком, 0112    Окренух се десно и лијево, 0113    А ја бих се отлен уклонио, 0114    Да не стојим пред авлинским’ вратим’; - 0115    Ја немадох куда побјегнути, 0116    Па погледах пушке за појасом; 0117    Ако на ме сабљу бег потегне, 0118    Да он моју посијече главу, 0119    Убићу га из двију пушака, 0120    Не дам џабе са рамена главе. 0121    Очи турих ситнијем скокаком, 0122    Па угледах Џафер-алај-бега, 0123    И он мене видје пред вратима. 0124    Хитро беже иђе сокацима, 0125    Кад угледа мене пред вратима. 0126    Ондар лакше бег сокаком пође, 0127    Ваљда видје, гдје сам јабанџија. 0128    Ја завиках лијепој дјевојци: 0129    »»Бјежи боље, ето твога баба!«« 0130    Бјежи цура уз бијеле дворе, 0131    Па сам бега близу припушћио, 0132    Те ја бегу стадох на селаму; 0133    Беже дође, па ми селам викну, 0134    А за бегом десет петн’ест слуга, 0135    У свакога пушке за појасом: 0136    Беже стаде за мном пред вратима. 0137    Питасмо се за мир и за здравље, 0138    Па му слуге отворише врата, 0139    Бех уљезе у своју авлију, 0140    Мени не хтје ништа учинити, 0141    А ја одох до новога хана, 0142    Па опремих себе и дората, 0143    Па ја дођох мојој танкој кули; 0144    Ето ту сам цуру загледао, 0145    Ја бих њози био муштерија.« 0146    Све се аге кајил учинише: 0147    »Хајд, Алија, сађи до Мостара, 0148    Проси цуру Џафер-алај-бега!« 0149    А шта вели Мујагин Халиле: 0150    »Јордамли је Џафер алај-беже, 0151    Јордамли је, да га Бог убије!« 0152    А шта Ковчић вели Мурат-беже: 0153    »О дајиџа, Мујагин Халиле! 0154    Баш ћемо ми до Мостара заћи 0155    И у бега заискат дјевојку 0156    За нашега сиротан-Алију.« 0157    Халил се је кајил учинио, 0158    Па се стали опремати туде; 0159    Туде бјеше тридес’т агалара, 0160    Па говоре сиротан-Алији: 0161    »Је л’ ти доста хиљада дуката?« 0162    А вели им Ковчић Мурат-беже: 0163    »Није доста хиљада дуката, 0164    У мене су четири хиљаде, 0165    Све четири ја ћу похарчити 0166    И Алији образ сачувати.« 0167    Ондар су се аге порезале, 0168    Па дадоше сиротан-Алији 0169    Пет хиљада жутијех дуката, 0170    И добро се сва три опремише 0171    И на добре коње појахаше, 0172    Отален су они одлазили. 0173    Лако конак по конаку граде, 0174    Па су Бишћу сашли каменоме, 0175    Па од Бишћа до Петровца сашли, 0176    Од Петровца иђу до Гламоча, 0177    Кад су близу до Гламоча били, 0178    А вели им Мујагин Халиле: 0179    »Чујете л’ ме, моја браћо драга! 0180    Кад дођемо до Гламоча града, 0181    Хоћемо ли конак учинити 0182    У мог даја Ковачевић-Рама, 0183    Али ћемо бегу Јакулићу?« 0184    А што вели сиротан-Алија: 0185    »Да пођемо бегу Јакулићу, 0186    Хоће Раму хатер останути, 0187    Већ идемо Ковачевић-Раму.« 0188    Па одоше Ковачевић-Раму, 0189    И код Рама конак учинили; 0190    Добро их је Рамо дочекао. 0191    У јутро су добро подранили, 0192    Из Гламоча они полазили, 0193    До Хлијевна града долазили; 0194    Не хтјеше се свраћат у Хлијевно, 0195    Већ су дошли до равнога Дувна, 0196    Па у Дувну конак коначили 0197    У Турчина аге Буљугије; 0198    Па у јутро добро подранили, 0199    Па одоше право до Мостара. 0200    У Мостар су они салазили 0201    До конака Џафер-алај-бега, 0202    Па код бега конак учинили. 0203    Изађе им господска вечера, 0204    Па су сјели вечер вечерати 0205    А са њима Џафер-алај-беже. 0206    Нут кадуне алај-беговице, 0207    Она вири кроз одајска врата 0208    И са њоме њена мила кћерка, 0209    Те сејире сиротан-Алију. 0210    А што вели алај-беговица: 0211    »Моја кћерко, Умихана млада! 0212    Беген’шеш ли сиротан-Алију?« – 0213    »Бегенишем, очињег ми вида!« 0214    Ал вели јој остарјела мајка: 0215    »Ако си га, синко, севдисала, 0216    Севдисала и бегенисала, 0217    И ја ћу те њему поклонити, - 0218    И мени је, бели, омилио.« 0219    Кад су аге вечер вечерале, 0220    Донијеше леђен и ибрика 0221    И опраше руке у одаји, 0222    Запалише јасемин чибуке. 0223    У то доба кахва се изнесе, 0224    А што вели Ковчић Мурат-беже: 0225    »Чујеш мене, Џафер-алај-беже: 0226    Знаш ли, беже, што смо долазили?« 0227    А вели му Џафер-алај-беже: 0228    »Ја не знадем, што сте долазили.« 0229    А вели му Ковчић у одаји: 0230    »Чули јесмо у нашој Крајини, 0231    Гдје у тебе цвијет процватио, 0232    Па је, беже, цвијет узренуо; 0233    Ми смо дошли цвијет устргнути, 0234    Па нам ваља њиме закитити 0235    Сиротана нашега Алију.« 0236    Кад то чуо Џафер-алај-беже, 0237    Па су њега пламци обузели, 0238    Пламци бију уз оба образа, 0239    Кад се беже бјеше досјетио, 0240    Гдје му Ковчић заиска дјевојку 0241    За турчина, сиротан-Алију. 0242    Па што вели Џафер-алај-беже: 0243    »Чујеш ли ме, Ковчић Мурат-беже! 0244    Волио бих заклати дјевојку, 0245    Нег је дати сиротан-Алији; 0246    Чуо јесам и људи ми кажу, 0247    У Алије нигдје ништа нема, 0248    Осјем кула танка више главе, 0249    Око куле камена авлија – 0250    И имаде доброга дората; 0251    Моја цура није за Алије.« 0252    У ријечи, у којој бијаху, 0253    Удри нога у одајска врата, 0254    Док уљезе алај-беговица. 0255    Кад видјеше до три Крајишника, 0256    Из пред ње су на ноге скочили, 0257    Па кадуна сједе у одаји. 0258    В’ома мука Џафер-алај-бегу, 0259    Што говори алај-беговица: 0260    »Чујеш мене, Ковчић Мурат-беже! 0261    Ти си дошо да просиш дјевојку 0262    За Турчина, сиротан-Алију?« 0263    »Јесам, богме, алај-беговице, 0264    Па је не да Џафер-алај-беже; 0265    Бег казује да у нашег Аља 0266    У Крајини нигдје ништа нема«. 0267    А што вели алај-беговица: 0268    »Чујеш мене, Џафер-алај-беже! 0269    Ја ћу дати цуру за Алију, 0270    У нас нема мушкога евлада, 0271    Ако буде редом умријети, 0272    Све ће нашој кћери останути, 0273    Нек остане сиротан-Алији; 0274    Ја сам чула и људи ми кажу, 0275    Да је јунак сиротан-Алија, 0276    Јунаштва му у Крајини нема.« 0277    Па Алији цуру поклонише, 0278    Даде прстен и даде дукате, 0279    Уз прстен је хиљада дуката. 0280    Дариваше мало и велико 0281    По конаку Џафер-алај-бега, 0282    Па су они ваду поставили, 0283    Ваде им је читав мјесец дана, 0284    Доклен сиђу на турску Крајину, 0285    Док порежу руко на дјевојку 0286    И покупе киту и сватове. 0287    А што вели Џафер-алај-беже: 0288    »Кад станете купити сватове, 0289    Покуп’те ми софте из медреса, 0290    Да ми софте у сватове пођу, 0291    Нек понесу праха без олов, 0292    Такијех вам ја хоћу сватова, 0293    Никакијех едепсуза не ћу«. 0294    Ондар вели Копчић Мурат-беже: 0295    »Све ће бити, како си казао«. 0296    Па су туде ноћцу преноћили, 0297    А у јутро добро подранили, 0298    Па одоше земљом и ћенаром. 0299    Куд год ишли, у Крајину сишли, 0300    А до куле сиротан-Алије. 0301    Искупише аге и бегове, 0302    Казује им Ковчић Мурат-беже, 0303    Да су цуру они испросили. 0304    Стадоше се аге порезиват: 0305    Неки даје пет стотин дуката, 0306    Неки даје триста маџарија, 0307    Неки даје стотину дуката, 0308    Сваки му је по нешто дарово – 0309    И Алину простријеше кулу, 0310    Простријеше чохом венедичком; 0311    Порезаше рухо на дјевојку, 0312    Па стадоше купити сватове, 0313    Покупише софте из медреса, 0314    Искупише хиљаду сватова. 0315    А спреми се Ковчић-Мурат-беже, 0316    И спреми се сиротан-Алија, 0317    И спреми се Мујагин Халиле, 0318    Сва тројица пошли у сватове, 0319    А да видиш Џафер-алај-бега, 0320    Кад је чуо гдје иђу сватови, 0321    Па он сједе, ситну књигу пише 0322    На кољено Сењанин Ивану: 0323    »Чујеш мене, Сењанин-Иване, 0324    Ето теби књиге шаровите. 0325    Јеси л’ чуо, јеси л’ разумио, 0326    Гдје дођоше Крајишници млади, 0327    Они дошли до Мостара мога, 0328    Па ми зором цуру испросише 0329    За некаква сиротан-Алију, 0330    Ја је дадох за невољу љуту; 0331    Већ ево ти књиге шаровите, 0332    Купи друга четири хиљаде, 0333    Па ти хајде на Грахово сађи, 0334    Па проведи друштво крајевима 0335    Преко брда и преко планина. 0336    Испод пуста Хл’јевна каменога. 0337    Па ћеш тамо за Хлијевном градом 0338    Извест друштво на Пресјеку клету 0339    У дно пустог поља гламочкога, 0340    Тудан ће ти свати наљегнути. 0341    Па ћеш туде дочекат сватове, 0342    Те пос’јеци сиротан-Алију 0343    И отми му лијепу дјевојку, 0344    Води цуру Сењу бијеломе, 0345    Ја је волим у тебе гледати, 0346    Нег у оног сиротан-Алије.« 0347    Кад је беже књигу начинио, 0348    Па кријући књигу оправио, 0349    Књига дође Сењанин Ивану, 0350    И он гледа књизи низ јазију, 0351    Па му књига мила не бијаше; 0352    Ал му друга бити не могаше, 0353    Ваља њему бега послушати, 0354    Доста му је беже требовао. 0355    Оде Иван друштво сакупљати; 0356    Све покупи биране јунаке, 0357    Скупи друга четири хиљаде, 0358    Сваки јело уза се носаше, 0359    Јело носи за дванаест дана. 0360    Отлен крену Сењанин Иване, 0361    Па зваоди преко брда друштво, 0362    Преко брда и преко планина, 0363    Док изађе на Пролог планину, 0364    Не хтје ићи на Грахово равно. 0365    У по ноћи прође испод Хл’јевна, 0366    Па изађе на врх од Пресјеке. 0367    Кад изађе на Пресјеку пусту, 0368    Онда свану и огрија сунце, 0369    По камењу покрио дружину. 0370    Па да видиш Сењанин-Ивана! 0371    Он облачи чобанске хаљине, 0372    Па изађе ходат по путима, 0373    Стаде Иван питати чобане: 0374    »Јесу л’ овуд свати пролазили?« 0375    Чобаним су стали бесједити: 0376    »Ономаде, овуд’ у четвртак 0377    Јесу прошли неки сватови, 0378    У Хл’јевну су конак учинили.« 0379    Сватови су дошли до Мостара, 0380    Када свати дошли до Мостара, 0381    У Мостару јесу заноћили; 0382    Кад у јутро зоре дочекали, 0383    Чауш виче, дабулхана туче: 0384    »Хазур ола кита и сватови! 0385    Даје хазур на коњу дјевојка, 0386    Далеко нам ваља путовати.« 0387    А вели им Џафер-алај-беже: 0388    »Данас вама путовања нема, 0389    Већ хоћете данас преданити, 0390    Одморити коње и сватове.« 0391    Ту сватове беже заставио, 0392    Ту су свати заданили били 0393    У тамну су ноћцу заноћили, 0394    У јутро су рано подранили. 0395    Из Мостара пођоше сватови, 0396    Тај су данак вазда путовали, 0397    У јацију Дувну салазили, 0398    Па Дувњани свате дочекаше, 0399    По конаци’ свате растурише, 0400    А дјевојку аги Буљугићу; 0401    Са дјевојком млади дјеверови 0402    И још више стотина сватова. 0403    У Дувну су свати преноћили, 0404    А у јутро рано подранише, 0405    Па из Дувна свати полазише, 0406    Отишли су пољем дуванскијем. 0407    Кад су свати близу Хл’јевна били, 0408    Хл’јевљани им иду у сретање – 0409    И пошло је девет Атлагића, 0410    Те су свели киту и сватове, 0411    Па у Хл’јевну свати улазили. 0412    Ведро бјеше, па се наоблачи, 0413    Из облака киша ударила, 0414    Атлагићи свате одведоше, 0415    Одведоше до конака свога, 0416    На ручку их они заставише. 0417    У Хлијевну ручали сватови. 0418    Никако им киша не престаје. 0419    У то доба подне превалило, 0420    ’вако рече сиротан-Алија: 0421    »Хајте, свати, да ми полазимо!« 0422    Њему вели девет Атлагића: 0423    »Сјед’ Алија, ако Бога знадеш« 0424    Да ти сада из Хлијевна пођеш, 0425    Поскикнуће дувак и дјевојка, 0426    А покиснут’ кићени сватови«. 0427    А вели им сиротан-Алија: 0428    »Хвала вама, девет Атлагића, 0429    Ја не могу одвдје преданити, 0430    Далеко нам путовања нема, 0431    Рано ћемо до Гламоча саћи.« 0432    Па отален пођоше сватови, 0433    Из Хлијевна свати изађоше, 0434    Камена се брда прихвтише. 0435    Све једнако киша удараше, 0436    Вјетар пуше, да му краја нема. 0437    Колики је вјетар ударио, 0438    Под сватов’ма коње застављаше, 0439    В’ома свати бјеху одоцнили. 0440    Кад су близу до пресјеке били, 0441    Угледа их Сењанин Иване. 0442    Када Иван угледа сватове, 0443    Иван трчи низ Пресјеку пусту, 0444    У Пресјеци налази дружину, 0445    Па им вели Сењанин Иване: 0446    »Чујете л’ ме, моја браћо драга, 0447    Ето озгор турскијех сватова! 0448    Ка изађу на врху планине, 0449    На брду ће коње разјахати, 0450    Пјешице ће удрит низ Пресјеку.« 0451    Па им вели Сењанин Иване: 0452    »Ви немојте истурат пушака, 0453    Док сви свати листом не замакну, 0454    Не замакну у Пресјеку пусту; 0455    Ту Турцима коњи не помажу.« 0456    То им рече, растури бусије, 0457    Таман Иван паде у бусију, 0458    У то доба свати наљегоше. 0459    Дочека их Сењанин Иване, 0460    Иванове пушке запуцаше, 0461    Таман пушке четири хиљаде: 0462    Од једне је ватре погинуло – 0463    Дв’јеста тридес’т погибе сватова, 0464    Сто шездесет бјеше рањеника. 0465    Пушка пуца, никад не патише. 0466    Нуто мајке Ковачевић-Рама, 0467    Изашла је кули на бојеве, 0468    Она слуша пушке на Пресјеци, 0469    Па потрча низ бијелу кулу, 0470    Па ето је у шикли одају, 0471    Туди сина Рама налазаше 0472    И код Рама сердар-агу Муја, 0473    Туде наше од Орашца Тала, 0474    Пошо Мујо, да тражи Халила. 0475    Када дође Ковачева мајка, 0476    По руци се руком ударила, 0477    Она сину Раму говораше: 0478    »Устај Рамо, ако Бога знадеш! 0479    Ено пушка пуца по Пресјеци, 0480    Сватове је неко дочекао.« 0481    Па скочише три добра јунака, 0482    Брзо своје коње опремише, 0483    На авлији коње појахаше, 0484    Из капије коње истјераше, 0485    Одлетјеше кољем гламочкијем. 0486    Ноћ је клета, ништа се не види, 0487    Стоји неки тутањ за сердаром, 0488    Неко прође Муја и ђогата, 0489    Неко бјеше на коњу вранину, 0490    Па се чуди сердар Мустаф-ага: 0491    »Ко ли ово мене пролазаше?« 0492    Мујо викну грлом са ђогина: 0493    »Ко је ноћас на коњу вранину?« 0494    А вели му момак са вранина: 0495    »Хајд отален, сердар-ага Мујо, 0496    Не пита се ноћас ни за кога.« 0497    Мили Боже, ко је на вранину? 0498    Оно главом беже Јакулићу, 0499    Из Гламоча, града царевога. 0500    У то доба до Пресјеке дошли, 0501    Па у ватру они ударише. 0502    Пушка пуца по Пресјеци пустој, 0503    Бој је био тамам до сабаха, 0504    Када свану и огрија сунце, 0505    Почеше се свати искупљати. 0506    Кад погледа сердар-ага Мумо, 0507    Док је брата угледао свога, 0508    Халил иђе сердар-аги Мују, 0509    А пита га сердар Мустаф-ага: 0510    »О Халиле, брате од матере! 0511    Камо вама сиротан Алија?« – 0512    »Воде њега Крајишници, Мујо! 0513    Алија је допануо рана.« – 0514    У ријечи, у којој бијаху, 0515    Док ето ти свата крвавијех, 0516    Воде свату цуру и Алију. 0517    И дјевојка допанула рана, 0518    Четири је пушке удариле, 0519    Кад су били у дно поља равна. 0520    А да видиш Ковачевић-Рама, 0521    Па он цуру и Алију спреми, 0522    Оправи их својој танкој кули, 0523    Па се туде свати искупише, 0524    Ал им Ковчић-Мурат-бега нема. 0525    Мало вр’јеме, ал дуго не било, 0526    Док ево ти Ковчић Мурат-бега: 0527    Ухватио брата Иванова. 0528    Ковчић дође, па им селам викну, 0529    Турци су му селам прихватили. 0530    Бега пита Мујагин Халиле: 0531    »О сестрићу, Ковчић-Мурат-беже! 0532    Што је, знаш ли, од Ивана било?« – 0533    »Знадем, вели, дијете Халиле! 0534    Побјеже ми Сењанин Иване. 0535    Ја Ивана стигнути не могох.« 0536    Док ево ти једног од сватова, 0537    Како дође, турски селам викну, 0538    Па бесједи Ковчић-Мурат-бегу: 0539    »О Турчине, Ковчић-Мурат-беже ! 0540    Кад тјераше Сењанин Ивана, 0541    Испаде му књига из њедара, 0542    Па са пута књигу ја дохватих.« 0543    Заиска је Ковчић-Мурат-беже, 0544    Софта књигу даде Мурат-бегу, 0545    Беже гледа књизи низ јазију; 0546    Пошто беже књигу проучио, 0547    Бега пита са Кладуше Мујо: 0548    »О сестрићу, Ковчић-Мурат-беже ! 0549    Што нам књига шаровита каже?« – 0550    »Не питај ме, мој мили дајиџа! 0551    Ова књига Џафер-алај-бега, 0552    Он Ивану књигу написао, 0553    Да дочека свате у Пресјеци«. 0554    Искупише Гламочане младе, 0555    По Пресјеци лешеве копаху. 0556    Једни људи гробове копаху, 0557    Покрај пута копају сватове, 0558    Покопаше три стотине свата, 0559    Рањенике у град оправише. 0560    Тамам они свате покопаше, 0561    Хабер дође Мујову Халилу, 0562    Да умрије сиротан Алија 0563    И умрије лијепа дјевојка. 0564    Сви сватови заплакали били, 0565    Укопаше Аља и дјевојку. 0566    Ту је Ковчић конак учинио 0567    У Гламочу граду бијеломе, 0568    Па у јутро рано подранио. 0569    Отлен крену Ковчић-Мурат-беже. 0570    Беже сађе Бишћу каменоме 0571    И у Бишћу конак учинио, 0572    А у јутро добро подранио, 0573    Па из Бишћа они полазили. 0574    Куд год ишли у Кладушу сишли, 0575    Па стадоше купит Крајишнике, 0576    Хабер дају личком Мустај-бегу. 0577    Бег Мустај-бег у Кладушу сађе 0578    До бијеле сердареве куле; 0579    Све му што је и како је кажу, 0580    За онога Џафер-алај-бега, 0581    Па скупише силовиту војску, 0582    Тамам војске двадесет хиљада. 0583    Покренуше силовиту војску, 0584    Сведоше је Бишћу на Крајину. 0585    Кад Мустај-бег Бишћу силазио, 0586    Па он сједе, ситну књигу пише: 0587    »Чујеш ли ме, Вргорац Алија! 0588    Ето теби књиге шаровите, 0589    Ти покупи из Вргора војску, 0590    Па ти с војском до Габеле сађи, 0591    Добро чувај ти морског лимана, 0592    Не дај побјећ преко мора црна. 0593    Ако пође Џафер-беже бјежат, 0594    Гледај бега ухватити жива, 0595    Не дај њему бјежат преко мора.« 0596    Па кријући књигу оправио; 0597    Књига дође Врговцу Алији, 0598    Брже боље покупио војску, 0599    Па одлетје до морског лимана, 0600    Да он скеле на дењизу чува. 0601    Бег Мустај-бег до Мостара сађе, 0602    Кад је близу био до Мостара, 0603    Он је Мостар у халку узео, 0604    Бег Мустај-бег кроз Мостар уљезе, 0605    Три хиљаде за њим коњаника, 0606    Па он пита Мостаране младе: 0607    »Које кућа Џафер-алај-бега?« 0608    Казују им Мостарани млади. 0609    До конака бег је долазио, 0610    Пред конак су коње одјахали, 0611    Водају се ати и парипи; 0612    Бег ту нађе Џафер-алај-бега, 0613    Вас се Мостар био узбунио, 0614    Опазили Крајишнике младе, 0615    Гдје су Мостар у халку узели. 0616    Ну да видиш личког Мустај-бега, 0617    Кад изађе бегу у одају, 0618    Не хтје сјести бег Мустај-бег лички; 0619    Он погледа своје бајрактаре, 0620    Па на њиха оком намигнуо, 0621    Дохватише Џафер-алај-бега, 0622    Повели га низа мердевине, 0623    Извели га пред демир-капију, 0624    Па Мустај-бег пустио телала, 0625    Све телали кроз Мостар викаху: 0626    »Хајдте вид’те Мостарани млади, 0627    Што ће бити од бега нашега!« 0628    Па на тепу бега изведоше, 0629    Па су бега туде објесили. 0630    Он не даде Мостар поробити; 0631    Вратише се љути Крајишници, 0632    А све куну личког Мустај-бега: 0633    »Хеј Мустај-бег, да од Бога нађеш, 0634    Што не даде Мостар поробити!« 0635    А вели им бег Мустај-бег лички: 0636    »Срамота је, браћо Крајишници. 0637    Да су наске ватром дочекали, 0638    Ондар не бих вама забранио. 0639    Да ви, браћо, Мостар поробите!« 0640    Беже сађе на Крајину крвну; 0641    Љуто кука остарјела мајка, 0642    Мила мајка сиротан-Алије: 0643    »Авај мени до Бога милога, 0644    Гдје изгубих сина јединога!« 0645    Па је узе бег Мустај-бег лички, 0646    Одведе је свом бијелу двору, 0647    Нека сједи, док јој душа дише.